Зашто нас насилно спровођење правде и даље фасцинира? Како са становишта објективне моралности фундирати један праведнички насилан чин? Да ли је тимотичка енергија једнако важна (или можда и важнија) као и она еротска у конституцији психолошке субјективности?
У излагању ће се покушати дати одговор на ова питања, улазећи у историјско-контекстуални приказ проблема и аналогију између старохеленског поимања правде и праведног дјеловања (првенствено у Хомеровој Илијади, а потом и у Есхиловим трагедијама) и стрип јунака Текса Вилера, Навахо поглавице и тексашког ренџера, кроз чије нам наизглед баналне авантуре проговара индоевропски архетип самоостварења кроз праведно насиље. Уједно, анализирањем неокласичних формулација, мегалотимија и изотимија (Фукујама), покушаћемо да дамо одговор на питање границе насиља као таквог као и исправности његовог утемељења.
