ПРЕДАВАЊЕ: Архитектура мудрости: од практичне умјешности до краљевске вјештине
У грчкој мисли, појам мудрости прешао је пут темељне трансформације: од хомерског поимања као богомдане практичне вјештине (тецхне), до питагорејског одређења филозофије као активне потраге за спознајом. Платон у својим дјелима јасно разграничава мудрост од пуког знања, истичући да мудрост представља највиши степен сазнања који се тиче ваљаног функционисања цјелине – било да је ријеч о души или држави. Она се примарно манифестује као добро расуђивање (еуболиа), односно као способност доношења исправних судова који гарантују опште благостање и хармоничан поредак заједнице. На крају, ослањајући се на дијалог Еутидем, анализираћемо Платоново схватање које мудрости придаје статус врховне или „краљевске“. вјештине, и интерпретира је као једини апсолутни услов врлине.
