Март месец 1920. године. Железничка станица у Славонском Броду. Поноћ прошла. Санеодређене стране дува ветар, који овако неисправним и од путовања замореним људима изгледахладнији и јачи него што је. У висини промичу звезде између узвитланих облака. У даљини, поневидљивим колосецима крећу се крећу се брже или спорије, жуте и црвене светлости заједно сапродорним гласом кондуктерских

Pismo sugrađanima Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezrevno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promijeniti i označiti cijeli moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodjela u kojima se odvija

„Гилеад не интересују дјеца. Гилеад интерсује моћ. Традиционалне вриједности, старински начин живота, домаћи хљеб, све су то кулисе и дистракције.“ (Заповједник Лоренс, „Слушкињина прича“, 4. сезона) Пасионирани сам гледалац серије „Слушкињина прича“. И поред негативних критика које добија већ након прве сезоне, серија не само што не губи обожаватеље, већ постаје нека врста културолошког феномена