Владимир Дворниковић:
ДЕМАГОГИЈА И ПСИХОПАТИЈА
Демагогија је отровна биљка која буја на тлу полукултурних демократија.
Уместо да се демократија по природи, својој намени и селекцији развије у аристократију, тј. у владу најбољих представника – у правом, првобитном смислу те речи – ми видимо да демагошком злоупотребом демократских установа често избија на површину какистократија, тј. владавина најгорих. (…)
Демагог може да се крије и под демократско-уставним системом, заштићен пуном заштитом државе и друштва. А та врста демагогије далеко је опаснија од отворене револуционарне; она омогућује дубље и систематичније унутрашње разарање.
Данас може демагог, користећи демократске и уставне институције, у полуобразовној средини да се подмукло увуче и до највиших места државне управе, и штавише, ако га на раменима понесе прописан број гласова, мора ту да буде и трпљен. И онда се дешавају позната чуда; све се изврће наглавце, запада у неки вихор, а држава добија изглед луде куће. Нико не зна излаза, свак осећа ругло и наопакост ситуације и сав је јавно политички интерес апсорбован вечитим трзавицама, борбама и кризама. Међутим, то и јест прави циљ и биолошки миље демагога.
Демагог пре свега има оштар њух за просечне и најраширеније инстинкте гомиле. У томе њуху и вештој истрајности у искоришћавању дубоких инстинката гомиле стоји сва нарочита демагошка „генијалност“. И други знају за ту инстинктивну подсвест гомиле, али демагог гради на њој свесно и методички. Он се обраћа на негативне психичке полуге, на егоизам, завист, лакомост и мржњу…
Пре свега, демагог се сам уживљава дубоко у то психичко подземље и спреман је да се унизи и спусти на ту раван. (…)
Он ласка егоизму и сујети гомиле, неуморно подстрекава у њој мржњу и завист, злоупотребљава здраве идеје, из мана и инфериорности гомиле гради неке врлине и супериорности, и чува се као живе ватре да не би поменуо фактичке мане своје гомиле, да не би придигао, васпитавао и корио гомилу. Све друге групе и класе напада бесно и систематски, без обзира је ли то оправдано или није; брише им се напросто свако право на егзистенцију.
Још једно добро зна сваки расни демагог: да је том културом мржње и егоизма издајник свих културних вредности, а у том лежи и његова извесна криминалност. У сваком демагошком захвату има нечег подмуклог криминалног и противсоцијалног. То чини појаву пунокрвног демагога сваком истински културном човеку неодољиво гадљивом. (…)
Стварни интерес народа или друштвене класе није ни на крај памети демагогу. Гомила има њему да послужи, и то првенствено само њему. Он хоће да има моћ и покорне гласовe гомиле. Кад једном ту моћ постигне, он ће већ динамику масе трансформисати како њему устреба. Каналисаће је према својим потребама, у неком одређеном смеру, али тако да гомили не дође до свести када се прешло на странпутицу.
Главни мамац на удици демагога јесу обећања. Ту је он издашан и неограничен; гомила највише воли слушати обећања и нагрне за пророком и вођом…
Нико није тако брз на јефтином и лажно погрђивање туђег поштења, туђих идеала и туђег бића као што то може да буде демагог, само ако му то може да послужи ма и за најмањи демагошки ефекат. Психолошки то значи да он сам тога поштења и осећања вредности личности нема.
Моралну, тј. неморалну снагу за то смогао би дан-данас многи политичар и народни вођа. Треба још нешто да придође. А то нешто дато је обично са правом и органском аморалношћу заједно: патолошка црта у демагоговој личности.(…)
Правом демагогу мора да се циљ упиљи у мозак свом силином фикс идеје. Његов цео психофизички апарат „помакнут“ је у том одређеном смеру: све његове емоције, сво мишљење и сво настојање. Као да га је нека махнитост обузела. Регулативне кочнице код њега су попустиле…
Јурећи руши све око себе; згранута лица око себе он и не види, ударце не осећа.Не бира средства, ни етичким ни естетским мерилом. Омамљен успут од каквог ударца, он кривуда и тетура, али јури и лети даље. Ништа га не може омести; сад је крајње дрзак, а сад крајње кукаван, према ситуацији и отпору на који наиђе. Неуморном брбљивошћу и наметањем хоће стално на себе да упозорава, ни тренутка не сме да се измакне очима гомиле.
Његова жеђ за јавношћу неутажива је; све друго мора у страну, само он мора да се види и чује. Има нешто инфантилно у тој манији за јавношћу. Као што дете које, седећи међу одраслима, а размажено и навикло да се сви око њега комешају, баца све на земљу и разбија кад види да нико на њега не обраћа пажњу, да би изнова на себе упозорило -тако и психопатски демагог мора стално да избацује ма какве изјаве, само да не би јавност од њега мало починула.
Било по коју цену, он мора сав интерес јавности да попије; права je мора целе своје околине. Новине треба само њему да пишу, улица само њему да говори. Свеједно што било, макар највеће грдње, па најгромкији смех на његов рачун.
Техником данашњег стварања јавнога мишљења, ка- да се једном на леђима масе избије, то му је лако могућно. Ту је пре свега штампа која извештава, па радио, зато он неуморно говори само да се стално чује његов глас. Пане киша, он даје изјаву; кихне политички противник, он даје оцену осуду; макне се нешто иностранству, он даје мишљење брзоплете карактеристике л>уди народа, раса епоха, свих земаља свих небеса.
Значајно је при томе за психологију гомиле публике, да она сама наседа таквом мучитељу јавности агороману. Највеће тривијалности, кад-год чисте бесмислице читају се штампане прештампаване по новинама, ако их је као „изјаве” дао један овакав психопатски говорљивац.
Абнормалност има увек извесну драж привлачност за публику. За гомилу, за сам материјал демагогов, та абнормалност нема само дражи, него је ту још нешто друго, далеко дубље јаче. Психопатски типови одувек су имали неко нарочито дејство на гомилу. (…)
Има извесне трагикомике томе да се читава јавност годинама годинама даде мрцварити заглушивати од болесних појединаца.
Друга је ствар како ће друштво да се одбрани од штетности осионог психопате-демагога, нарочито онде где сама гомила не може таквим типовима да одоли, него постаје њином жртвом. Лекови су се обично налазили тек онда када су се болести на-харале, закони су доношени онда кад се је већ много нагрешило. За патолошко-криминалне демагоге корењу њихове делатности, није засад још ништа предвиђено — осим за извесне последице те делатности.
Ко зна како ће се будуће друштво чувати оваквих штеточиња великог стила, — или ће еволуцијом друштва та врста бити уопште онемогућена?
Има у Шекспирову „Хамлету” оваква изрека: „У великом свету лудило не сме слободно да шета.”
__
Владимир Дворниковић, „Борба идеја” (1937) – део II: „Дијагнозе друштва и времена”, поглавље: „Демагогија и психопатија”
Преузето са: Разбистравање
