У чланку ће бити извршено поређење два наратива о специфичном начину подвођења гњева, и њему иманентних актуализација насиља и агресије под поредак правде. Прво ће бити обрађен савремени наратив унутар три дискурзивне цензуре: културолошке, психолошке и политичке, те његова сублимација у Фројдовом концепту “нагона ка смрти”. Затим ће бити приказана генеалогија гњева у античком контексту да би се дошло до одређујуће субверзије у Есхиловој драми Еумениде и самим тим до поређења са савременим дискурсима виолентности. Показаће се да је мрачна хеленска интуиција можда теоријски продуктивнија када су у питању тематизација и експликација проблема насилног утемељења правде, а то ћемо аргументовати кроз постулирање тродјелне дијалектичке структуре која се састоји из: 1) трансцендентног извора, 2) божанског неуротичара и 3) субверзије у психолошки имагинаријум насилних сценарија. Структура ће нам такође показати да је еманација насиља из гњева увијек дио шире имплициране схеме, пројекта или поретка, и да је насилни чин немогуће просто редуковати на мотив и психолошки карактер починитеља те на његову материјализацију.
комплетан чланак можете пронаћи на ЛИНКУ
