Доц. др Жељко Шарић, учествовао је на истраживачком форуму „Парадокси бола: друштвени, културни и политички контекст“, у организацији Лабораторије за студије филантропије, солидарности и бриге (SolidCare Lab) при Институту за филозофију и друштвену теорију.
Форум је окупио истраживаче из области филозофије, антропологије, социологије, права и студија медија са циљем да се бол сагледа не само као индивидуално искуство, већ и као афективни, епистемолошки и политички проблем — мјесто на којем се укрштају режими знања, институционалне структуре и облици друштвене видљивости. Полазна теза скупа била је да, иако представља једно од најуниверзалнијих људских искустава, бол остаје изразито селективно тематизован: нису сви његови облици једнако видљиви, препознати или истражени, а та селективност није неутрална — произлази из односа моћи, институционалних приоритета, финансијских токова и културних норми које обликују шта се конституише као друштвено релевантан проблем, а шта остаје приватизовано, деполитизовано или нормализовано. Програм је био организован у два тематска панела: први, Културне артикулације бола, посвећен је начинима на које се бол конституише кроз процесе разумијевања, емпатије и медијске репрезентације, док је други, Бол као друштвени и политички сигнал, аналитички фокус помјерио ка институционалним, правним и активистичким димензијама — од права и одговорности до свједочења и друштвеног отпора.
У оквиру првог панела, доц. Шарић је изложио рад под насловом „Херменеутика бола и парадокс смисла: Вилхелм Шмид и Албер Ками о несводивости патње“. Суочавајући Шмидову херменеутику бола — која у тумачењу патње види нужан елемент бриге сопства о себи — са апсурдистичком позицијом Албера Камија, аутор је указао на унутрашњу апорију сваког осмишљавања бола: тумачење га чини подношљивим, али истовремено ризикује да доместикује ону егзистенцијалну оштрину која га чини значајним. Из тог сучељавања изведена је теза о трострукој структури парадокса бола — медицинској објективацији, херменеутичкој обнови смисла и Камијевој лусидној побуни — те отворена могућност „побуњене присутности“ у болу као трећег пута који није ни осмишљавање ни резигнација.
Учешће наставника Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци на овом форуму потврђује континуитет сарадње и размјене са водећим регионалним истраживачким центрима у области филозофије и друштвене теорије.
