Јозеф Гебелс (1897–1945) био је министар народне просвете и пропаганде у нацистичкој Немачкој. Познат је по томе што је од пропаганде створио научно систематизовано оружје масовне манипулације, што га је учинило једним од кључних људи Трећег рајха и најближим сарадником Адолфа Хитлера.
Важно је нагласити да Гебелс никада није лично саставио и објавио званичан списак „11 правила“. Он је настао касније, на основу послератних анализа Гебелсовог деловања. Аутори као што су Leonard W. Doob (Public Opinion and Propaganda, 1950) и Jacques Ellul (Propaganda, 1962) реконструисали су технике које је користио.
1.Принцип поједностављивања
Једна идеја, један симбол, јединствени непријатељ.
Већина људи склона је једноставним објашњењима, зато је ефективније одабрати неколико кратких, јасних и лако памтљивих порука које носе идеју и понављати их попут мантре у свакој прилици.
2. Метода заразе
Различите неистомишљенике ставити у једну исту категорију. Поистовећивати их и када немају никакве везе једни са другима.
Тако се групе и појединци који пружају ма какво противљење, могу повезати са најозлоглашенијим непријатељем, било да је реч о реалном или измишљеном непријатељу.
3. Принцип транспозиције
Измештање проблема, замењивање теза и креирање паралелне стварности.
Никада, ни по коју цену не признавати сопствену грешку. Своје грешке, недостатке и лоше поступке увек учитавати противнику у циљу отклањања сумње са себе. У крајњем случају, ако није могуће порећи негативне информације које иду у прилог противнику, онда треба измислити нове које ће их поништити и направити штету противнику.
4. Принцип претеривања и унакажавања противника
Етикетирање и сатанизација противника иду до крајности. Страх од спољашњег и унутрашњег непријатеља користи се као средство контроле. Преувеличавање је такво да се и од потпуно безазлених догађаја прави озбиљна претња.
5. Принцип популаризације
Пропаганда не треба да буде интелектуално подобна, већ популарна и прилагођена оним најмање образованим појединцима. Што је већа маса коју треба убедити, мањи ментални напор је потребан. Рецептивни капацитет маса је ограничен, разумевање је слабо; могућност заборављања је јако велика.
6. Принцип оркестрације
Пропаганда је координисана и синхронизована. Поруке се понављају изнова и изнова из различитих перспектива, али увек у истом концепту, без пукотина или сумњи. 100 пута поновљена лаж постаје истина.
7. Принцип обнављања
Нове информације и аргументи морају се стално емитовати, и то таквом брзином да када противник одговори, јавност већ треба да буде заинтересована за нешто друго. Одговори противника никада не смеју бити у стању да парирају растућем нивоу оптужби.
8. Принцип веродостојности
Аргументи се конструишу из различитих извора, путем такозваних балонских сонди или фрагментарних информација. Ово је заправо лагање истином, тј. извлачење веродостојних информација из целине и контекста. Ако публика прихвати тај делић, онда се око њега гради читав наратив.
9. Принцип прећуткивања
Прећуткивање шкакљивих тема и прикривање свих вести које фаворизују противника.
10. Принцип трансфузије
Као опште правило, пропаганда увек делује из старог, већ постојећег супстрата, било да је реч о старим наративима, предрасудама, националној митологији, традиционалној мржњи и нетрпељивости. Треба ширити аргументе који могу да се укорене у примитивним ставовима. Идеја вечног непријатеља стално је присутна. Историјске ране (злочини,страдања…) увек су свеже. Кости предака траже правду и освету…
11. Принцип једногласности
Убедити масу људи да они заправо мисле као сви “нормални људи”, стварајући утисак једногласности. Тако и оно од чега, по логици здравог разума, свака особа треба да зазире и да се стиди, постаје норматив. Шта више, код особа тако поремећеног вредносног система, онај ко поступа супротно постаје издајник, народни непријатељ, отпадник…
