Juče smo stigli u Novi Sad na vreme da stanemo među mnoge druge koji su čekali 11.52. Ovoga puta su izrečena imena postradalih, čini mi se prvi put u nebrojenim stajanjima do sada. Mnogo puta sam videla pad nadstrešnice na klipovima, i juče, kao da se ponovo srušila, u neopisivoj tišini koju su presecala samo zloslutna zujanja dronova.
Išli smo najdužim putem, preko Titela i Kaća. Mnogi nisu uspeli da se domognu Novog Sada. Stajanje pored automobila na autoputu jedna je od najupečatljivijih slika od brojnih kojima je, s pravom, preplavljen fb.
U Novi Sad sam otišla jer verujem da je telesno prisustvo važno, da moramo negde zaista fizički biti da bismo iskazali zalaganje za neki cilj. Tome su me naučila dva veka feminističke borbe, a tokom protesta na to me je uvek podsećao transparent “Mašinci protiv mašinerije”. No, ovoga puta sam otišla i kao roditelj, da u auto spakujem ćerku koja je zajedno s drugima hodala do Novog Sada. Igrom slučaja, umesto na Bulevaru oslobođenja i na Keju, bila sam na raznim drugim punktovima u Novom Sadu, u potrazi za rancem svoje hodačice i da bih premestila nepropisno parkirani auto – načuvši da komunalna policija radi predano, onoliko predano koliko su najavljivani radovi na putu, zaustavljeni vozovi, prekinut dovod vode, sve da nas spreče da telom dokažemo da otpor režimu postoji.
Vratili smo se “starim” putem, onim istim kojim su studenti iz Beograda, Niša i odakle sve ne, došli do Novog Sada. Neko kao reverzno, i značajno brže hodočašće.
Protesti su nas trajno transformisali. Jedno izmoždeno, cinično, fragmentisano, ravnodušno društvo, koje možda nije ni zavređivalo da se naziva društvom – pre praznim agregatom pojedinaca koji su kivni na sve – postalo je okrepljeno.
Budući da su studenti toliko mladi da uistinu i nemaju prošlost, omogućili su nam da ponovo mislimo o nekakvoj zajedničkoj budućnosti, i dali su nam vreme – resurs koji politički nestrpljivom i/ili mitomanijom zadojenom i/ili poznokapitalistički efikasnom čoveku uvek manjka. Pošto za sve ovo vreme nije nastao nijedan jedini merodavan narativ, i prošlost ostaje otvorena da se otrgne od najlakšeg i najbolje poznatog rešenja, koje je režim kalibrirao do savršenstva. Tome se, verujem ne bez razloga, nadam bez prekida.
Briga i solidarnost, trajni trag ovih protesta, u osnovi su mira i žudnje za životom – svemu suprotnom od onoga što je režim ovde gajio kao vrednost, utiskujući to u sve, i one koje su ga podržavali, i one koji su bili i ostali indiferentni, i u nas koji smo mu se protivili. Ali ta briga i ta solidarnost, studenata jednih za druge i svih nas prema njima i nama, u bliskoj je vezi sa poštovanjem – prema starima, malima, muslimanima, katolicima, meštanima malih gradova, sela, iz istočne i zapadne Srbije… Odjednom je postalo važno da je i nekoliko jabuka uz put nešto baš mnogo, i da su u požaru izgorele kuće u nekom udaljenom selu, i da se zbog zdravlja petoro dece u gimnaziji organizuje alternativni sajam knjiga.
Doživljaj da smo jednako važni možda nije jednakost, ali je jedini put ka njoj, jedini ispravni put.
Pazarci koji su nas sve podigli poslednjih 16 dana, učinili su to hodom kroz SVOJU zemlju. Duboko verujem da bi i albanske studente i studentkinje iz Medveđe i Bujanovca Novi Sad jednako snažno dočekao. Svi moramo oduzeti ovu zemlju od onih koji su je od nas prisvojili, otuđivši je ratovima, pljačkom i nemarom za život. To moramo činiti na različite načine, jer smo prosto različiti, ali naše je da to činimo i na svojoj različitosti insistiramo. Pazarke i Pazarci su tu razliku slikovito izrazili.
Na drugoj strani ovoga što smo dobili su bahatost, zluradost, slavljenje nasilja, ušančenje u nemoć i dobro oprobani cinizam, Veliki Šator po celoj Srbiji, a u njemu ljudi koji nikome, pa ni sebi, ne žele dobro.
Čini mi se da je nemoguće zaustaviti ovu ključnu, a tako tešku stvar – da nekome želimo dobro.
