Noam Čomski nikada nije želeo da bude buntovnik — samo je odbijao da prestane da postavlja pitanje „zašto“.
Kao dečak u Filadelfiji tokom Velike depresije, posmatrao je roditelje kako se za večerom raspravljaju o fašizmu, dok je radio prenosio vesti o Hitlerovom usponu. Sa deset godina napisao je svoj prvi esej — o padu Barselone tokom Španskog građanskog rata. Njegova učiteljica ga nije razumela. Njegovi roditelji jesu. „Ne moraš da vičeš da bi bio radikalan,“ rekao mu je otac. „Dovoljno je da misliš kada drugi to ne žele.“
Ta lekcija postala je njegov život.
U dvadesetim godinama, Čomski je tiho rušio temelje lingvistike. Dokazao je da se jezik ne uči pukim ponavljanjem, već da je ugrađen u mozak — da čak i dete nosi „beskonačnu kreativnost“ misli. Bila je to naučna revolucija toliko snažna da je prešla granice akademije. Ako je jezik urođen, tvrdio je, možda je i sloboda. Možda se poslušnost — prema vladama, korporacijama, propagandi — mora učiti.
Onda je došao Vijetnam. Dok su većina profesora ćutali, Čomski je uzeo mikrofon. Njegovi govori protiv rata bili su oštri, smireni, toliko precizni da ga je vlada označila kao „opasnog“. Nije vikao. Nije glumio. Raspakivao je moć logikom toliko čistom da su generali ostajali bez reči. „Pametan način da se ljudi drže pasivnim,“ rekao je, „jeste da se strogo ograniči spektar prihvatljivih mišljenja — ali da se dozvoli živa debata unutar tog okvira.“
Bio je zabranjen na televiziji, meta Niksonove administracije, i zamalo zatvoren zbog svog aktivizma. Nastavio je da predaje. Da piše. Da dolazi na proteste u istom izgužvanom sakou, sa nepokolebljivim uverenjem. Kada su ga pitali zašto rizikuje karijeru, rekao je: „Jer je alternativa tišina — a tišina je saučesništvo.“
Decenijama je ostao isti čovek: tih, nepokolebljiv, alergičan na licemerje. Korporacije, mediji, političari — svi su bili legitimna meta. Proveo je život podsećajući ljude da istina ne pripada onima koji najglasnije viču, već onima koji odbijaju da prestanu da postavljaju neprijatna pitanja.
Kada ga studenti pitaju kako da promene svet, ne drži govore. Nasmeje se i kaže: „Počni tako što ćeš primetiti ko ima koristi kada prestaneš da obraćaš pažnju.“
Noam Čomski nije samo revolucionisao naše razumevanje jezika. Naučio je generacije kako da dešifruju samu moć — i kako pobuna, u svojoj suštini, počinje sa gramatikom, empatijom i rečju „zašto“.
