Tekst se oslanja na pojam antropocena kao mogućeg polazište za jednu „novu
politiku prirode“. Antropocen je naziv za geološko razdoblje u kojem čovek transformiše prirodu,
često toliko snažno i sveobuhvatno da promene s pravom mogu da se shvate kao globalne. Nedoumice
vezane za koncepciju antropocena proizlaze iz jednog suštinski novog elementa, iz ideje
da priroda nije autonomna, da ona nije izvor harmonije i ravnoteže, već da je kroz interakciju
sa čovekom postala artificijelna u sasvim specifičnom smislu. Jasno je da tradicionalni ekološki
pozivi da se sačuva netaknuta priroda u svetlu ovakvog shvatanja gube svoj smisao i ubedljivost.
U tekstu se nastoji pokazati da Marksovo i Engelsovo shvatanje odnosa između čoveka
i prirode i specifična elaboracija ovog odnosa u pojmu konstrukcije niše dodatno zaoštrava ideju
antropocena i predstavlja moguće tlo za razvijanje novih ekoloških praksi.
Tekst je objavljen 2020 godine u Zborniku radova sa Banjalučkih novembarskih susreta. Kompletan tekst možete pročitati OVDJE.