…Sa filozofijom stvar stoji drugačije. Najpre se ima privid da je i ona nešto slično nauci, možda čak osnovna nauka ili nauka o opštem, o principima i tome slično. Isto tako, njoj se rado pripisuje samosvojna tematika. Kaže se da je ona pitanje o bivstvu, o istini, o svetu. Ali, je li nešto tako poput »bivstva«, »istine«, »sveta« predmetno područje pored ili ponad predmetnih područja pozitivnih nauka? Nemaju li i sve nauke posla sa bivstvujućim i ne žive li tako u jednom, na određen način, uređenom razumevanju bivstva? Zar sve nauke ne donose svoje iskaze, sudove uz polaganje prava na istinu? Zar sva predmetna polja naučnog istraživanja nisu skupljena i sjedinjena u univerzumu? U svakoj posebnoj nauci satreperi trostruki odnos prema bivstvu, istini i svetu, mada najčešće neizričito i skriveno. Stoga bi se stvarno mogao naći pristup filozofiji polazeći od bilo koje posebne nauke. Ali filozofija se ne iscrpljuje u tome da bude materinska osnova posebnih nauka, da ih »zasnuje« ontološki, kao teorija istine, i kosmološki. I ma koliko bio značajan problem odnosa filozofije i nauke, ipak je životna funkcija filozofije u celini ljudskog postojanja iskonskija. Filozofija je takođe moguća i potrebna i u formi ljudskog života, koji svojim osnovnim odnosom prema zbilji nije još određen naukom. Filozofirati može i doba naširoko još mitski određeno. »Filozofija« u maglovitom i tekućem smislu reći događa se svuda tamo gde čovek razmišlja o sebi, gde stoji preneražen pred nepojmljivošću svoga ovde-postojanja, gde iz njegova obespokojenog, treperećeg srca izranjaju pitanja o smislu života. Tako se filozofija bilo kad susretne s gotovo svakim čovekom — kao užas koji nas naglo prostreli, kao prividno bezrazložna žalost i seta, kao zebnjom prožeto pitanje, kao tamna senka na našem životnom pejzažu. Kad bilo, ona će jednom dotaknuti svakog, ona ima mnoga obličja i maske, poznate i neobične, i ona za svakog ima poseban glas, kojim ga zaziva.
Svakako, kod većine ljudi susret sa filozofijom ima samo nepostojan karakter; to je takoreći »izbijanje svetläca«, sev jedne prikrivene i većinom potisnute osnovne mogućnosti naše egzistencije. Kovitlac poslova, interesa i strasti, svakodnevne spletke, brige, nevolje, radosti i zadovoljstva uzimaju nas pod svoje i ne ostavljaju prostora za ozbiljno osvešćivanje koje prodire u dubinu, koje se »upravlja na osnov«. Ali, pošto je filozofiranje jedna bitna mogućnost čoveka, Ova je svakom čoveku poznata iznutra, makar samo kao nejasna slutnja. Niko ne treba da bude takoreći spolja naveden na filozofiranje, recimo kao što u posebnim naukama bivamo navedeni, kada se ukaže prilika, na potpuno nam nepoznate predmete. Filozofija je već u nama, makar što ona najvećma »drema«. Ali ona se može probuditi. To određuje osobenost svakog filozofskog poučavanja: ono je primarno uvek buđenje — ne prenošenje postavki i sadržaja znanja, rezultata istraživanja, metoda istraživanja i tehnika, ono je blizak ljudski razgovor, zajedničko pitanje, promišljanje i tumačenje, ono ima svoju istinsku zbilju u komunikaciji. Platon je zato znao da bi njegove misli ostale nebitne kad ih ne bi mogao utisnuti — trajnije nego u tuč, trajnije nego u spise — u blistave mladiće Atine — ili bolje: kad ne bi mogao probuditi iste misli u njihovim dušama. …
Sigurno je da u pravo filozofiranje spadaju takoreći kao priručni alat jedno zadovoljavajuće istorijsko poznavanje velikih mislilaca, oštrina razuma, moć suđenja, spekulativna mašta, kritička budnost i mnogi drugi darovi — ali najvažnija je obuzetost koja nam se dešava kao sudbina — obuzetost kroz jedno ponorno čuđenje. To čuđenje je najbolji deo čoveka. Ono se bezazleno dešava u nepatvorenom detinjstvu, kad nam se svet otvara u sjaju praskozorja i zasvetlucaju sve jednostavne, neupadljive stvari. Ali uskoro pada prašina navike, stvari postaju svakodnevne, isuviše poznate, postaju »samorazumljive«. Okolni svet gubi svoje boje, sve tone »sivo u sivom« u obično, poznato: stvari, ljudi, životne prilike. Život postaje poznato držanje, rutina, čovek se kreće po čvrstom koloseku, u unapred poznatom, društveno uređenom svetu kulture, ima svoj poziv, svoju socijalnu ulogu, i svoje utvrđene interese itd. Sve to nije kazano sa prezirivim podtonom. Struktura uređenog u čvrste odnose ukrućenog života i sama je duboko nužna struktura čije pravo treba pojmiti i izložiti. Ali filozofija stoji naspram ove tendencije života ka sigurnosti i postojanosti ljudskih životnih odnosa u dubokoj proitivrečnosti sa velikim naponom. Ona je u izvesnom smislu rušilačka, ona rastvara prirodno izrasle osnove, napada uobičajenost, dovodi u pitanje najčasnije predaje. Ako se govori da su najstariji poreci bili dati ljudskom rodu mudrošću bogova, i ako na običajnosnim formama života leži mitski tabu, jedno sakralno posvećenje, to se filozofija u svojoj beskonačnoj radoznalosti ipak pred tim ne zaustavlja. Ona ne priznaje nikakvu neprekoračivu granicu, jer nju tera nemir pojma i njena strast je istinski beskonačna. Niče (Nietzsche), koji je, pre svega, hteo da bude zagovornik života, spoznao je, polazeći upravo iz optike života, opasni, dvoznačni i strahotni karakter mišljenja; njegova demonska sila njemu se personificirala u ličnosti Sokrata koga je Atina — kako smatra Niče — po pravu naivnog, nepatvorenog života osudila na smrt kao kvarioca raspoloženja. Možda smo isuviše dugo zatočenici jedne kulturne tradicije koja je, dolazeći posle Grka, pridavala mišljenju gotovo božanske počasti, njegovala kult mišljenja i filozofije, koji je konačno pomračio smeli karakter ove demonske strasti i izopačio ga u jednu vrstu »samorazumljivosti«. Moć, koja treba da uzdrma ono »samorazumljivo«, postala je na kraju sama »samorazumljiva«. …
