…Filozofija je isplivala iz prvobitne celine duhovne delatnosti, u kojoj su mišljenje i pesništvo još identični sa religijom i mitom, sa životom i delanjem. Impulsi su, u svome ishodu, povezani u obliku jedinstva koje, nakon razdvajanja, ostaje kao ideja, i koje drži na okupu specifičnosti. Filozofiranje urasta u druge oblike, od kojih se razdvojilo, i biva nošeno njima. Mnogi filozofi zadržavaju proročansku crtu u gestovima otkrovenja i božanske inspiracije (kao Empedokle). Mnogi zadržavaju oblik pesništva (čak i jedan od najmisaonijih ranih filozofa, Parmenid). Mnogi stoje u vezi sa mitom; suprotstavljajući se mitskom mišljenju, namerno i sami stvaraju analogije mita (Platon). Mnogima su pesništvo i umetnost neophodni radi ilustracije njihove sopstvene umske istine, oni govore o pesništvu i umetnosti kao organonu filozofije (Šeling). Ima likova koji su u istoj meri i pesnici i filozofi (Dante, Gete), a ima i takvih, koji su u istoj meri i umetnici i filozofi (Leonardo). Bolje je da govorimo o različitim oblicima jedne istine, nego o granicama različitih oblasti. U onoj meri, u kojoj misao postaje dominantna — ona nikada ne može vladati sama — govorimo o filozofiji, a u onoj meri, u kojoj slika i oblik postaju dominantni, govorimo o pesništvu. Ukoliko, međutim, pesnik iznosi misli, on postaje filozof. Ukoliko filozof za svoje misli nalazi slikovit oblik, metaforu i mit, on postaje pesnik.
Ako je u filozofiji misao pretpostavljena obliku i slici, znači da je pretenzija mišljenja izuzetna. Filozofski um veruje da, zahvaljujući svom uvidu, može dospeti najdalje. On određuje sebe da ispituje i presuđuje o svemu, čak i o onom što sam nikada ne može stvoriti, a koje priželjkuje kao istinu koja nije puko mišjenje. On stiče širinu koja nadilazi svaku drugu. Zato početak postojanja filozofa, kao velikih mislilaca, počinje tamo gde zahvaljujući razdvajanju mišljenja, istovremeno dolazi do napetosti između pretenzija filozofije, s jedne strane, i mita, religije i pesništva s druge.
Do razdvajanja filozofije dolazi usled njenog zahteva da bude nauka u onom još uvek širokom smislu racionalnog delanja, koje se odvaja od mita, slikovitog oblika, objavljenja, muzike, ritma. Ona hoće da obrazlaže putem mišljenja. Tek je posle — kasno i samo u zapadnom svetu — bila spoznata specifičnost prave nauke kao onog saznanja, koje je ne samo metodično, nego i uverljivo i opštevažeće, i koje se faktično potvrđuje kao identično za sve. Time je, pak, u novije doba, i filozofija postala svesnija svog prvobitnog neprolaznog karaktera: da, vezivanjem za nauku, bude nešto više od nauke. Tek je sada pitanje sopstvenog mišljenja, za razliku od naučnog, postalo fundamentalno.
Svim filozofima je zajedničko mišljenje u jednom potenciranom i prodornom smislu, koje, blisko nauci, nju samu izaziva i ponekad stvara, ali i beskonačno nadmašuje. Šta ovo mišljenje predstavlja, to je veliko pitanje koje dobija svoj odgovor još od starih vremena, a ipak se uvek iznova postavlja. Šta filozofija misaono čini, po svojoj volji u najvišoj osvešćenosti, treba još jednom da joj postane svesno u znanju onoga što čini. Ali, na kraju se i ovde pokazuje momenat nesvesnosti, bez kojeg se ništa veliko ne odvija u čoveku, čak ni tamo gde princip delanja predstavlja krajnju, neograničenu svesnost…
* * *
…Veliki i naročiti zadatak filozofije sastoji se u tome da iskoreni obogotvorenje čoveka u jasnoći svog uma u ime strahopoštovanja prema ljudskoj veličini. Velikani nikada nisu trpeli lično obogotvorenje, čak ni Isus. Međutim, već u pozno antičko doba postojali su artisti i čarobnjaci koji su pretendovali na veličinu i jedinstvenost. Istinski veliki ljudi su uvek, i pored distance, svodili svoj odnos prema drugim ljudima na zajedničku ravan pukog bivanja čovekom. U onom trenutku u kojem to više nisu činili, gubili su na veličini.
I veliki filozofi su, ponekad, od strane svojih krugova, bili isticani i smatrani za Jedine. Starešine stoičke, epikurejske i neoplatonske škole uživale su izuzetno poštovanje kroz čitave generacije. Platon je nazvan božanskim, Konfucije, Lao-ce i Me Ti bili su za svoje pristalice Jedini. To u manjoj meri provejava kroz akademske škole profesora sve do danas. Ovakvim stvaranjem idola svaki put se napušta filozofija. Osobni lik filozofa dobija ovom zabludom crtu isključivosti, umesto da postane istorijski prilaz filozofiji…
