FRAGMENTI O BITI FILOZOFIJE(4.1): Friedrich Nietzsche – S onu stranu dobra i zla

9.

„U skladu s prirodom“ hoćete da živite? O, vi plemeniti stoičari, kakvo zavaravanje

rečima! Zamislite jedno biće kao što je priroda, rasipničko bez mere, ravnodušno bez mere,

bez namera i obzira, bez samilosti i pravičnosti, plodno i pusto i neizvesno u isti mah,

zamislite samu indiferentnost kao moć — kako biste mogli živeti u skladu s tom

indiferentnošću? Život — zar to nije upravo htenje da se bude drukčiji od ove prirode? Zar

život nije procenjivanje, davanje prvenstva, htenje da se bude nepravedan, ograničen, različit?

A recimo da vaš imperativ „živeti u skladu s prirodom“ znači u osnovi isto što i „živeti u

skladu sa životom“ — zar biste mogli drukčije? Zašto stvarati načelo od nečega što vi već

jeste i što morate biti? Stvar zapravo stoji sasvim drukčije: time što s ushićenjem tvrdite da

kanon svoga zakona čitate iz prirode, vi hoćete nešto suprotno, vi čudni glumci i

samoobmanjivači! Vaša gordost želi da propiše i prisajedini vaš moral, vaš ideal prirodi, čak i

prirodi, vi zahtevate da ona bude — priroda „u skladu sa stoom“ i hteli biste da sve što postoji

podesite tako da postoji prema vašoj sopstvenoj slici— kao neko čudovišno večito

preuznošenje i uopštavanje stoicizma! Sa svom svojom ljubavlju prema istini, vi tako dugo,

tako uporno, kruto kao da ste hipnotisani, prisiljavate sebe da prirodu vidite pogrešno, naime

stoički, dok najzad ne stignete dotle da je drukčije i ne možete videti, i neka bezdana oholost

vam na kraju uliva ludačku nadu da se, zato što se vi razumete u tiranisanje — stoicizam je

samotiranisanje — i priroda može tiranisati: ta zar stoičar nije deo prirode?… Ali to je stara

večna povest: ono što se tada dogodilo sa stoičarima događa se još i danas čim jedna filozofija

počne da veruje sama u sebe. Ona uvek stvara svet prema svojoj slici, ona drukčije ne može;

filozofija je sam ovaj tiranski nagon, najduhovnija volja za moć, za „stvaranje sveta“, za

causa prima.*

*Prvi uzrok.

21.

Ono causa sui* je najdivnija protivrečnost koja je dosad izmišljena, neka vrsta logičkog

silovanja i izopačenosti; ali je preterana gordost dovela čoveka do toga da se duboko i

strahovito zaplete upravo u tu besmislicu. Težnja za „slobodom volje“, u onom metafizičkom

najvišem smislu kakav, na žalost, još uvek vlada u glavama poluobrazovanih, težnja da se za

sopstvene postupke preuzme potpuna i poslednja odgovornost, a da se od toga rasterete bog,

svet, preci, slučaj i društvo, nije u stvari nimalo slabija od one da čovek bude causa sui i da s

jednom više nego minhauzenovskom drskošću uhvati sam sebe za kosu i tako izvuče iz

močvare ništavila u postojanje. Pretpostavimo da neko do dna prozre bedno siromaštvo ovog

čuvenog pojma „slobodna volja“ i izbriše ga iz svoje glave, ja ga onda molim da sa svojom

„prosvećenošću“ pođe korak dalje i da iz glave izbriše i preokretanje one besmislice

„slobodna volja“: mislim „neslobodnu volju“ koja se svodi na zloupotrebu uzroka i posledice.

„Uzrok“ i „posledicu“ ne treba pogrešno postvarivati kako to čine prirodnjaci (i oni koji slično

njima danas u filozofiji slede naturalizam) prema vladajućoj mehanicističkoj gluposti koja

pušta uzrok da toliko pritiska i udara dok ne počne da „dejstvuje“; „uzrokom“ i „posledicom“

treba se služiti samo kao čistim pojmovima, to jest kao konvencionalnim fikcijama za

označavanje, sporazumevanje, a ne za objašnjavanje. U pojmu „po sebi“ nema ništa od

„uzročnih veza“, „nužnosti“, „psihološke neslobode“, tu „posledica“ ne sledi „uzroku“, tu ne

vlada nikakav „zakon“. Mi sami smo ti koji su izmislili uzroke, sledovanje, uzajamnost,

relativnost, prinudu, broj, zakon, slobodu, razlog, svrhu; i kad mi taj svet znakova u mašti

unesemo, upletemo u stvari kao ono „po sebi“, onda još jednom postupamo kako smo uvek

postupali, naime mitološki. „Neslobodna volja“ je mitologija: u stvarnom životu ima samo

jakih i slabih volja. Kad neki mislilac već u svakoj „uzročnoj vezi“ i „psihološkoj nužnosti“

namiriše nešto od prinude, nužde, obaveznog potčinjavanja, pritiska, neslobode, to je gotovo

uvek simptom o onome što njemu samom nedostaje: izdajnički je tako osećati— ličnost se

izdaje. I uopšte, ako sam dobro zapazio, „nesloboda volje“ kao problem se shvata sa dve

sasvim suprotne strane, ali uvek na duboko ličan način: jedni neće ni po koju cenu da se

odreknu svoje „odgovornosti“, vere u sebe, ličnog prava na sopstvenu zaslugu (tu spadaju

sujetne rase); drugi, naprotiv, neće ni za šta da odgovaraju, ni za šta da budu krivi i gledaju, iz

nekog unutrašnjeg samoprezira, kako bi mogli da se denu bilo kuda. Ovi poslednji su, kad

pišu knjige, obično na strani zločinaca; neka vrsta socijalističkog sažaljenja je njihova

najomiljenija maska. I stvarno se fatalizam ljudi slabe volje neobično ulepšava kad ume da se

predstavi kao „la religion de la souffrance humaine“:** to je njegov „dobar ukus“.

* Uzrok samog sebe, ono što u samom sebi nosi razlog svoga postojanja.

** Religija ljudske patnje.