9.
„U skladu s prirodom“ hoćete da živite? O, vi plemeniti stoičari, kakvo zavaravanje
rečima! Zamislite jedno biće kao što je priroda, rasipničko bez mere, ravnodušno bez mere,
bez namera i obzira, bez samilosti i pravičnosti, plodno i pusto i neizvesno u isti mah,
zamislite samu indiferentnost kao moć — kako biste mogli živeti u skladu s tom
indiferentnošću? Život — zar to nije upravo htenje da se bude drukčiji od ove prirode? Zar
život nije procenjivanje, davanje prvenstva, htenje da se bude nepravedan, ograničen, različit?
A recimo da vaš imperativ „živeti u skladu s prirodom“ znači u osnovi isto što i „živeti u
skladu sa životom“ — zar biste mogli drukčije? Zašto stvarati načelo od nečega što vi već
jeste i što morate biti? Stvar zapravo stoji sasvim drukčije: time što s ushićenjem tvrdite da
kanon svoga zakona čitate iz prirode, vi hoćete nešto suprotno, vi čudni glumci i
samoobmanjivači! Vaša gordost želi da propiše i prisajedini vaš moral, vaš ideal prirodi, čak i
prirodi, vi zahtevate da ona bude — priroda „u skladu sa stoom“ i hteli biste da sve što postoji
podesite tako da postoji prema vašoj sopstvenoj slici— kao neko čudovišno večito
preuznošenje i uopštavanje stoicizma! Sa svom svojom ljubavlju prema istini, vi tako dugo,
tako uporno, kruto kao da ste hipnotisani, prisiljavate sebe da prirodu vidite pogrešno, naime
stoički, dok najzad ne stignete dotle da je drukčije i ne možete videti, i neka bezdana oholost
vam na kraju uliva ludačku nadu da se, zato što se vi razumete u tiranisanje — stoicizam je
samotiranisanje — i priroda može tiranisati: ta zar stoičar nije deo prirode?… Ali to je stara
večna povest: ono što se tada dogodilo sa stoičarima događa se još i danas čim jedna filozofija
počne da veruje sama u sebe. Ona uvek stvara svet prema svojoj slici, ona drukčije ne može;
filozofija je sam ovaj tiranski nagon, najduhovnija volja za moć, za „stvaranje sveta“, za
causa prima.*
*Prvi uzrok.
21.
Ono causa sui* je najdivnija protivrečnost koja je dosad izmišljena, neka vrsta logičkog
silovanja i izopačenosti; ali je preterana gordost dovela čoveka do toga da se duboko i
strahovito zaplete upravo u tu besmislicu. Težnja za „slobodom volje“, u onom metafizičkom
najvišem smislu kakav, na žalost, još uvek vlada u glavama poluobrazovanih, težnja da se za
sopstvene postupke preuzme potpuna i poslednja odgovornost, a da se od toga rasterete bog,
svet, preci, slučaj i društvo, nije u stvari nimalo slabija od one da čovek bude causa sui i da s
jednom više nego minhauzenovskom drskošću uhvati sam sebe za kosu i tako izvuče iz
močvare ništavila u postojanje. Pretpostavimo da neko do dna prozre bedno siromaštvo ovog
čuvenog pojma „slobodna volja“ i izbriše ga iz svoje glave, ja ga onda molim da sa svojom
„prosvećenošću“ pođe korak dalje i da iz glave izbriše i preokretanje one besmislice
„slobodna volja“: mislim „neslobodnu volju“ koja se svodi na zloupotrebu uzroka i posledice.
„Uzrok“ i „posledicu“ ne treba pogrešno postvarivati kako to čine prirodnjaci (i oni koji slično
njima danas u filozofiji slede naturalizam) prema vladajućoj mehanicističkoj gluposti koja
pušta uzrok da toliko pritiska i udara dok ne počne da „dejstvuje“; „uzrokom“ i „posledicom“
treba se služiti samo kao čistim pojmovima, to jest kao konvencionalnim fikcijama za
označavanje, sporazumevanje, a ne za objašnjavanje. U pojmu „po sebi“ nema ništa od
„uzročnih veza“, „nužnosti“, „psihološke neslobode“, tu „posledica“ ne sledi „uzroku“, tu ne
vlada nikakav „zakon“. Mi sami smo ti koji su izmislili uzroke, sledovanje, uzajamnost,
relativnost, prinudu, broj, zakon, slobodu, razlog, svrhu; i kad mi taj svet znakova u mašti
unesemo, upletemo u stvari kao ono „po sebi“, onda još jednom postupamo kako smo uvek
postupali, naime mitološki. „Neslobodna volja“ je mitologija: u stvarnom životu ima samo
jakih i slabih volja. Kad neki mislilac već u svakoj „uzročnoj vezi“ i „psihološkoj nužnosti“
namiriše nešto od prinude, nužde, obaveznog potčinjavanja, pritiska, neslobode, to je gotovo
uvek simptom o onome što njemu samom nedostaje: izdajnički je tako osećati— ličnost se
izdaje. I uopšte, ako sam dobro zapazio, „nesloboda volje“ kao problem se shvata sa dve
sasvim suprotne strane, ali uvek na duboko ličan način: jedni neće ni po koju cenu da se
odreknu svoje „odgovornosti“, vere u sebe, ličnog prava na sopstvenu zaslugu (tu spadaju
sujetne rase); drugi, naprotiv, neće ni za šta da odgovaraju, ni za šta da budu krivi i gledaju, iz
nekog unutrašnjeg samoprezira, kako bi mogli da se denu bilo kuda. Ovi poslednji su, kad
pišu knjige, obično na strani zločinaca; neka vrsta socijalističkog sažaljenja je njihova
najomiljenija maska. I stvarno se fatalizam ljudi slabe volje neobično ulepšava kad ume da se
predstavi kao „la religion de la souffrance humaine“:** to je njegov „dobar ukus“.
* Uzrok samog sebe, ono što u samom sebi nosi razlog svoga postojanja.
** Religija ljudske patnje.