Ksenija Atanasijević bila je jedna od najpametnijih i najobrazovanijih Srpkinja a to što je žena, i to ona koja iza sebe nema muškog zaštitnika, skupo je platila na prostoru i u vremenu gde je to bilo kažnjivo.
Rođena je u Beogradu, 1894. god i odmah se sudbina najavila da će joj praviti teškoće svake vrste. Majka joj je umrla dajući joj život a otac kada je imala 12 godina. Jedina njena sreća je bila što je za maćehu imala razboritu i dobru ženu, nastavnicu Više ženske škole u Beogradu, koja je prepoznala Ksenijinu pamet i žeđ za znanjem i podsticala je njenu želju za školovanjem.
Studirala je čistu filozofiju na beogradskom Univerzitetu gde je zapaža profesor Branislav Petronijević, koji je važio za vrlo obrazovanog, vrlo strogog i isto toliko zahtevnog profesora koji “šiba” svoje studente ako pokažu ma i tračak neznanja ili lenjosti. Taj i takav čovek bio je bukvalno zapanjen znanjem, snagom i brzinom misli jednog ženskog bića i neformalno je proglašava za svoju naslednicu.
Kako čaršija ne voli izuzetne, a ženama to i ne prašta, nisu ni intelektualni krugovi bili toga pošteđeni pa se počelo govoriti o ljubavnoj vezi Ksenije sa njenim profesorom. Zbog toga je ovaj bio dodatno surov i detaljan kada je ona branila svoj doktorski rad, sa 28 godina. Teza je bila “Učenje Đordana Bruna o najmanjem”, i građu o njemu je sakupljala po bibliotekama širom Evrope. Rad je obuhvatao Brunovo učenje koje je sadržavalo astronomske, matematičke i metafizičke elemente i Petronijević je, u jednom trenutku, tražio da objasni i te matematičke dokaze, iako su oni spadali u sferu više matematike. Ksenija je to uradila na način da je i jedan Milutin Milanković, koji joj je bio u komisiji, bio zadivljen. Kolika je bila ubeđenost u superiornost muške pameti nad ženskom, Milanković je postavio pitanje Petronijeviču:”Kolega, da li je sve u redu sa hormonima vaše kandidatkinje?”
Velika većina profesora bila je protiv da Ksenija postane docent ali je ona to, ipak, uspela. Njena predavanja punila su sale, njeni radovi čitani kao nijedni do tada, a njeni prevodi starogrćkih filozofa ocenjivani među najboljima.
Najžalosnije od svega što njene muške kolege nisu mogle da joj oproste što je bila žena. Dr. Nikola Popović je počeo otvoreni progon, omalovažavajući je, pred studentima, na svojim predavanjima i u svakom nastupu u javnosti. Ovom nečasnom delu se pridružuje i sam Petronijević, valjda da opovrgne priče o, navodnoj, ljubavnoj vezi. I ta muška klika uspeva da pronađe jedan članak u kome ova vrsna i svestrana žena citira nekog autora a ne navodi mu ime! Oduzima joj se titula a kada Ksenija uspeva da, teškom mukom, dokaže bespredmetnost napada i podnosi dokumenta ponovo, zameraju joj što nije ljubazna sa kolegama profesorima!
Izmučena borbom sa muškim vetrenjačama, napušta 1936.univerzitetsku karijeru i to u trenutku kada Encikopedija Britanika uvrštava njen rad u svetski vredan i nezaobilazan u proučavanju života i rada Đordana Bruna.
Za vreme rata Ksenija nastavlja sa radom i predavanjima, i ima hrabrosti da ne potpiše Nedićev “Apel srpskom narodu” gde on poziva na saradnju sa okupatorom. Kako je i pre rata imala radove i govorila protiv progona Jevreja, hapsi je Gestapo.
Gestapovski zatvor je preživela ali sačekao ju je i OZNIN. Ne praštajući joj što je predavala za vreme rata, hapse je i njen bivši kolega, prof. Dušan Nedeljković traži za nju smrtnu kaznu.
Kako je još bilo poštenih i svesnih poštovalaca njenog rada i dela, neke kolege su se zauzele za Kseniju ističući da nije potpisala čuveni apel i ta okolnost joj je spasla život. Puštena je iz zatvora ali uz gubitak građanske časti, što je za ono vreme bila osuda kao u srednjem veku kada vas izopšti crkva.
Ekskomunikacija, živ si a mrtav, nema te nigde gde bi trebalo da budeš i niko sa tobom ne sme da se druži, niko da ti bude prijatelj.
U poznim godinama udala se za dr. Milana Markovića, poznatog rendgenologa.
Umrla je 1981. u Beogradu i sahranjena na Novom groblju ali je grobnica raskopana jer nije imala potomaka i niko nije plaćao za njeno održavanje. Ovaj grad i ovaj Univerzitet nisu smatrali da treba da se toliko potroše da barem kosti jedne izuzetne žene počivaju u miru.
Iza sebe je ostavila preko 400 naučnih radova koji su danas cenjeni na raznim katedrama u svetu.
Kod nas joj nije bilo oproštena izuzetnost, ona koja je rezervisana samo za muškarce. Za muškarce koje nisu pošteđeni onih najnižih, “ženskih” mana: zavidljivosti, tračevima, podmetanjima, sujeti, ljubomori. I to sve u krugovima elitne intelektualne sredine.
Ksenija Atanasijević, velika mrlja na svesti i časti celog Univerziteta.
Gordana Masic
Preuzeto sa: filozofski ogledi
