Mit o Sizifu
U grčkoj mitologiji, Sizif je osuđen da zauvek gura ogromnu stijenu uz planinu — samo da bi se ona svaki put otkotrljala nazad kada stigne do vrha. U svom eseju Mit o Sizifu, književnik i filozof Alber Kami koristio je ovu priču da pojmi i opiše ono što je nazivao Apsurdom: napetost između naše potrage za smislom i sveta koji često deluje ravnodušno ili haotično.
Gledajući oko sebe danas, taj haos može djelovati veoma stvarno. Ratovi, politička nestabilnost, ekonomska neizvjesnost i stalne globalne tenzije mogu učiniti da svijet izgleda kao planina puna kamenja koja je počela da se urušava. Svaki put kada se čini da je napredak moguć, nešto drugo se urušilo, i tako unedogled. A ipak, mi nastavljamo da guramo.
Pouka koju je Kami izvukao iz Sizifa nije bila očaj — već prkos. Čak i kada zadatak djeluje beskonačno, postoji dostojanstvo u nastavku napora. Smisao nije nužno u dostizanju vrha, već u samom činu težnje.
Pokušaj da se svet učini makar malo boljim — kroz ideje, raspravu, saosjećanje ili razumjevanje — ponekad može izgledati kao besmisleno guranje te stene uzbrdo dok kamenje pada svuda oko nas. Ali možda je upravo to ono što trud čini smislenim. Možda je upravo to uslov mogućnosti slobode.
Kako je Kami slavno zaključio: „Treba zamišljati Sizifa srećnim.
Philosophical thoughts
