U ovoj studiji se posebnost reakcije Frankfurtske škole, na onaj
kardinalni izazov koji je savremenoj društvenoj teoriji uputio „Auschwitz”,
izlaže preko njegovog instaliranja kod Adorna u neočekivano, ali zakonito
znamenje kraja onog toka koji je moderna istorija poprimila. Kritike ove
„opčinjenosti” Auschwitzom, kao i izvesna teorijska pacifikacija i odmereno
smeštanje holokausta u diskontinuiranu ravan jednog „nedovršenog”
i nastavljanja i dovršenja vrednog projekta, date su kroz komunikativnoteorijsku
preorijentaciju Kritičke teorije Jürgena Habermasa i nastavljača.
Najzad se preko dela Detleva Claussena sugeriše da u najmlađoj generaciji
Adornovih učenika postoje signali revizije jednom već revidirane Kritičke
teorije i jednog prelomljenog i diferenciranog povratka izvornim uvidima
u odlučnost iskustva holokausta.
Kompletan tekst možete pročitati OVDJE.
