Netfliksova serija Adolescence, napravila je toliki bum svojom pojavom, da prosto niste imali izbora nego da sjednete i odgledate je. Sve kritike na koje sam naišla bile su sjajne, što, rekla bih ima veze sa tematikom koja neupitno rezonuje sa većinom gledalaca. U manjoj ili većoj mjeri, ali nakon što smo nečemu sličnom svjedočili prije par godina u Beogradu, u nadi da će nam serija dati bar neku naznaku objašnjenja zašto (se tako nešto dešava?), vjerujem da je većina pohrlila da je pogleda.
I gleda se u dahu. Mnogo je pisano o snimanju u jednom kadru kroz koji gledamo čitavu seriju kao nečemu novom, o čemu definitvno nisam kompetentna da razglabam, ali svojevrsno evidentno sužavanje fokusa tim rediteljskim projektom jeste postignuto. Da sve gledamo iz jedne perspektive i vidimo da događaj koji pratimo i čiji užas nam se otkriva već na samom početku, nema neku višeslojnost za kojom mi posežemo u pokušaju da ga objasnimo sebi, a samim tim i od sebe odmaknemo kao nešto što se nama ne može dogoditi. Ne, događaj je prosto odvratan, i kako je Hana Arendt davno označila zlo, banalan, i dovoljna je jedna kamera i jedan fokus da ga prikažu. Zlo nije višeslojno, nije komplikovano, iako se mi neprestano trudimo da ga dekonstruišemo i time, valjda, udaljimo od sebe samih i učinimo nemoćnim.
Ali proste stvari su najopasnije. To znaju sve kolovođe totalitarizma kada usmjeravaju obrazovanje u jednom pravcu, to zna i Tramp kada ukida ministarstvo obrazovanja, a znali su i mnogi prije njega.
Dosta se piše o seriji, i ponešto sam pročitala, i vidim da se akcentuje tzv. „toksična muškost“, i iz nje proizašla „manosfera“, i tzv. „inceli“, što su relativno novi nazivi za grupe muškaraca koje takvu muškost propagiraju, i uopšte na muškosti kao takvoj, šta bi ona trebala da znači, kakva bi trebalo da bude, i zašto se u nekom njenom izvornom (valjda dobrom) obliku gubi. Da, istina o femicidu, kao problemu, koji nije, kako mi često mislimo, vezan isključivo za patrijarhalne sredine, postoji, i kroz seriju vezuje se za problematiku tog nekog novog poretka među polovima (jedna od tvrdnji tinejdžera jeste da su žene isključivo te koje biraju i da 80% žena bira 20% muškaraca), u kojima se muškarci osjećaju ugroženima.
Međutim, ja i to vidim kao još jedan pokušaj dekonstrukcije zla koji se promalja iza svakog ćoška, i kao što na makroplanu trenutno gledamo genocide, stotine hiljada djece oblivene krvlju koje leže na ulicama i pravimo analize pripisujući krivicu za to nekom drugom, tj. nekom drugom svijetu, udaljenom od nas, iako se sve rapidno brzo približava i slično je do juče bilo i kod nas, ova serija, i u tome vidim sav njen horor i istovremeno genijalnost, nam ne dozvoljava da se udaljimo od onoga o čemu nam govori. Ona nas kroz taj jedan kadar uvodi u svoj prostor koji je istovremeno i naša realnost, i ma koliko se mi trudili da napravimo otklon, to prosto postaje nemoguće.
Rekla sam, odmah na početku, da iako nisam srela još nikoga ko je odgledao a da ga serija nije pogodila, taj emotivni imapkt je, naravno, raznovrsan. Neko (npr. ja) rezonuje na tri nivoa sa događajima u seriji; kao kamerom uvučena žrtva neobjašnjivog užasa, kao majka, i kao prosvjetni radnik. I na sva tri nivoa sam prestravljena količinom nepredvidivosti i nemoći pred zlom i njegovom glupošću, da ne ponavljam riječ banalnost.
Svaka epizoda bavi se pojedinačnim aspektom događaja ubistva, koje je trinaestogodšnji dječak počinio nad svojom vršnjakinjom, koleginicom iz škole. I scenarista tom činjenicom, koju prostire pred gledaoca već na samom početku (jer postoji snimak ubistva), ne spojluje ništa. Prosto, priča nije detektivska i akcenat nije na istrazi. Dječaka hapse, dozvoljavaju da roditelj (on bira oca, što psiholozi smatraju bitnim aspektom u pravljenju njegovog profila), bude pored njega tokom obrade i ispitivanja i ubrzo mu, pred ocem, puštaju snimak na kome se vidi ubistvo izvršeno sedmostrukim ubodom nožem.
Dječak negira ono što je očigledno i što svi mi kroz taj jedan kadar kroz koji pratimo čitavu seriju vidimo odmah na početku. U drugoj epizodi, detektivi odlaze u školu, i tu se problem promalja iz jednog šireg ugla, zapravo ulazimo školu koja nas tjera da se zapitamo zašto uopšte postoji. Djeca su drska, profesori ili bjesni ili uplašeni, detektivi su anksiozni, komentarišu vječito isti vonj školskih prostorija, stvarajući samim svojim odnosom prema ustanovi u kojoj su se našli metaforu nekog otvorenog zatvora za koji više niko nije siguran čemu služi, osim što kroz bijes djevojčice, najbolje prijateljice žrtve, saznajemo kako majka ne voli da je zovu kada je na poslu. Zapravo, škola je tu samo da bi ta djeca prosto negdje bila, imala neku obavezu, rasteretila preopterećene roditelje, jer obrazovanje se odavno više ne vrši preko onih koji su za to (pot)plaćeni, već putem kratkih klipova na internetu, AI-a, i ostalih pseudo(samo)obrazovnih pomagala. U toj drugoj epizodi, takođe imamo susret oca (detektiva) i sina i sinovljevo objašnjavanje ocu (jer on, kako sam sin kaže „baulja“ kroz istragu) simbola na instagramu kojima učenici jedni druge ponižavaju, maltretiraju ili eventualno poručuju nešto suprotno. Ali saznajemo da postoji čitav jedan znakovni jezik, odraslima nepoznat. I vidimo ponovo oca i sina u nekom, ni po čemu znakovitom odnosu, uobičajeno hladnom za taj uzrast, i samo iz očevog priznanja koleginici da, iako nije nikada želio da ima djecu, saznajemo da voli svog sina najviše na svijeu
U trećoj epizodi, kamera nas vraća na dječaka ubicu i njegov razgovor sa sudskom psihološkinjom koja treba da izvede nezavisnu psihološku procijenu njegovog stanja. Epizoda je nabijena napetošću zbog emotivnih prevrata u samom dječaku, pa i u psihološkinji koja se do samog kraja drži profesionalno. I tu, možda možemo da analiziramo tu neku uplašenu, povučenu muškost, koja hoće da se projavi kroz agresiju, ali i dalje mislim da je to manje potresno od sloma žene koja vodi profesionalni razgovor sa dječakom, nakon što njega odvode. Među svim pitanjima koja mu je postavila, i kroz koja se stalno promalja njegova želja da ga ona na neki način prihvati, izdvaja se, zapravo: „Da li ti znaš šta znači smrt?“
Na to ne dobija odgovor, i mi ostajemo pri tome da ubica jeste samo klinac, koji zaista ne zna šta je smrt, gubitak, a samim tim ni empatija. I vraćamo se na ono sa početka. Zlo je odvratno u svojoj pojednostavljenosti.
Četvrta epizoda, meni lično najpotresnija, prati porodicu dječaka u njihovom pokušaju da žive (neću da kažem, normalno, već uopšte i samo da žive) nakon užasa koji ih je zadesio. I vidimo jednu porodicu, Tolstojevski sličnu svim srećnim porodicama. Majka i otac se evidentno vole, a ćerka, njihovo starije dijete, je dobar student, vrlo staložena, štaviše usmjerena ka tome da tješi i umiruje roditelje u paklu u kome su se našli. Prolaze oni, naravno, i kroz određenu vrstu „bulinga“ od strane komšiluka, ponavljaju zadatke koje im je dao psiholog s kojim se nalaze i žive. Ali sav horor tog jednog njihovog dana (očevog rođendana, povodom koga im se javlja sin iz psihijarijske ustanove u koju je smješten), koncentriše se na sam kraj. I zaprao, taj kraj dana je i tačka na sve četiri epizode i na samu suštinu onoga čime se serija bavi. A to je krivica, ili njena ljepše upakovana sestra, odgovornost.
Sami u sobi, roditelji plaču i pitaju se šta se desilo, kako se desilo, zašto je kći dobra, kako su nju vaspitali, i zaključuju – isto. I ne znaju šta su uradili, osim što su pokušali biti bolji od svojih roditelja i nisu znali da kupovinom računara i druženjem putem društvenih mreža može nešto loše da se desi. Ali i nije to u pitanju. Oni zaista i nisu učinili ništa loše, ali i jesu (jer James je, kako i sami suočavajući se sa odgovornošću, naglašavaju „njihov“) i prihvataju to. Serija se završava očevim suzama i jecajem:“Oprosti, sine, trebalo je da budem bolji.“
I to je, između ostalog, ono što seriju čini sjajnom u mojim očima. Nije samo otac trebao biti bolji, a suze psihološkinje svjedoče – već svi mi, čitavo društvo. Patnja saosećanja, je prema riječima, Emanuela Levinasa, viši stepen patnje, jer patimo zbog drugoga i proteže se, prema njegovim riječima, na odgovornost za drugoga čak i kad on čini zločine.
To, naravno, ne isključuje patnju za žrtvom zločina, niti empatiju koja je neisključiva, već prostor odgovornosti proširuje sa pokušaja da odbranimo žrtvu i na obavezu da i zločinca odbranimo od zločina. I to je jedan od ključnih momenata njegove filozofije koja nastaje nakon holokausta. Levinas, sve vidi kao krivce, tj. kao odgovorne za ponašanje Drugog, i citirajući Dostojevskog dodaje ono čuveno „a ja više od drugih“.
Horor serije Adolescencija je upravo u tom preklapanju sa filozofijom lične odgovornosti i etike koja prethodi ontologiji, unutar koje, ako ne postoji Drugi za koga sam ja odgovoran, ne postojim ni ja sam, tj.“jedina apsolutna vrednost je da se drugom da prednost u odnosu na samoga sebe“(Levinas). Svi likovi u seriji, koji su došli u susret sa zločinom ili zločincem, osjetili su težinu te odgovornsti, svako na svoj način. I svi su slomljeni kroz potpunu nemoć koja se projavila kada odgovornost izostane.
Krivac je jasan od samog početka, ali to, ne samo da ne umiruje nikoga, već podiže tenziju odsustva elementarne ljudskosti, banalnosti zla u liku dječaka koji, što nam otkriva razgovor sa psihološkinjom nema pojma šta je smrt, a samim tim, zaključujemo, ni šta je uradio.
I nisam mogla, a da se ne sjetim filma Egzorcist (stare verzije) i objašnjenja sveštenika zašto se đavo projavio kroz djevojčicu. Da bi nam ogadio ono najbolje, najnevinije i najljepše što imamo.
I učini da prosto „dignemo ruke“.
Preuzeto sa www.stojanavalan.com
