U svojim poznim tekstovima Fuko je ponudio jedno tumačenje Kanta koje mu daje povlašćeno mesto u istoriji mišljenja
kao osnivaču naše modernosti. Fukoovi protivnici (Frejzer, Habermas i drugi) su to protumačili kao dokaz nedovoljnosti
Fukoove ranije kritike Kanta, kao i kritike modernosti. Sam Fuko je uglavnom insistirao na razlikama između Kantove
kritike i svog istraživanja o istorijskim uslovima znanja. Cilj ovog rada je da koriguje tezu Fukoovih kritičara, ali i Fukoovo
samorazumevanje, i to kroz razmatranje njegovog pojma „istorijskog a priori“. Fukoov pokušaj da predstavi Kanta kao
začetnika épistémè čoveka, koja je obeležena mešanjem empirijskog i transcendentalnog, podložan je kritici. Pored
toga, neke teme Kantove kritičke filozofije: kontingencija ljudskih moći saznanja, definicija znanja u terminima odnosa
između „vidljivog“ i „iskazivog“ i, na opštijem planu, pitanje granica znanja, znatno su uticale na Fukoa. S druge strane,
Fukoovi kritičari su propustili da primete da se on distancirao od kantovskog ispitivanja uslova mogućnosti „istinitog
saznanja“ zarad održivosti sopstvenog istraživanja faktičkog znanja i mogućnosti prevazilaženja njegovih granica. Slično
tome, Fuko se u svojoj nestandardnoj interpretaciji Kantovog spisa o prosvećenosti ograđuje od univerzalističkih
tendencija njegove filozofije i naglašava motive hrabrosti, individualne autonomije i otpora autoritetu koji su prisutni u
Kantovom pozivu: „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“.
Ključne riječi:
a priori, épistémè, istorija, kritika, prosvećenost
Članak je objavljen u časopisu Sineza nakon simpozijuma organizovanog na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci povodom tristogodošnjice Kantovog rođenja. Kompletan članak možete pronaći OVDJE.
